У четвртак 30. априла у Великој сали СКЦ-а писци, физичари и астрофизичари говорили о путовању кроз време[:]
Пролећна ЦПН трибина, на тему путовања кроз време, одржана је у Великој сали Студентског културног центра у четвртак 30. априла.
Упркос надолазећим празницима, велики број посетилаца је посетио трибину како би пронашао одговор на нека од питања које овај безвременски проблем ставља пред човека.
На трибини су говорили астрофизичарка др Тијана Продановић са Природно-математичког факултета Универзитета у Новом Саду, др Божидар Николић са Физичког факултета Универзитета у Београду и др Зоран Живковић, писац. Модератор трибине био је Слободан Бубњевић, уредник комуникација из ЦПН-а.
Према речима Божидара Николића, време има фундаменталну улогу у физици. Иако из свакодненог искуства имамо утисак да време свуда тече једнако, тек почетком 20. века Алберт Ајнштајн је својом Специјалном теоријом релативности објаснио да време не може бити апсолутно.
„Чудне ствари се дешавају при екстремно великим брзинама. Навешћу пример GPS уређаја, који су у почетку веома грешили. Испоставило се да часовници на сателиту нису радили исто као ови на Земљи. Иако су разлике биле величине милијардитог дела секунде, током времена ова разлика постајале је веома значајна.“ – додаје др Николић.
Тијана Продановић са Универзитета у Новом Саду говорила је о телескопима као временским машинама.
„Брзина светлости има коначну вредност у природи и то нам даје неке занимљиве последице и резултате, када посматрате велика пространства као што је свемир. Уз помоћ телескопа посматрамо удаљене светове. Међутим, на тај начин ми заправо гледамо у прошлост.“
Путовање кроз време је честа тематика научне фантастике. Према речима познатог писца и врсног познаваоца овог жанра, др Зорана Живковића, научна фантастика није оглед из теоријске физике. Како каже, она је прозно дело, а прозна дела трпе парадоксе физике.
Било је речи о чувеној теорији о путовању кроз време познатој као Парадокс деде. У срцу ове идеје, лежи чињеница да је путовање кроз време немогуће, јер нарушава схватање узрочности. Међутим, како наводи др Николић, наш научник Часлав Брукнер успео је теоријски да покаже да уз малу реформулацију кванта можемо да узмемо у обзир догађаје који су резултат комбинације узрока и последице.
Такође, гости трибине говорили су о томе да за сада у контексту конструкције времеплова највише обећавају такозване црвоточине у свемиру, које међутим изискују много енергије.
Др Продановићева је говорила да у астрофизици не можемо говорити о крају времена, јер се свемир убрзано шири. Иако се у околини екстремно масивних објеката простор савија а време успорава, др Продановић додаје да и даље не знамо шта се дешава у самим црним рупама.
Др Николић међутим наводи да теорије које познајемо нису довољне како бисмо објаснили путовање кроз време, јер говоримо о рубним стварима науке.
Међутим, Зоран Живковић за крај додаје: „Све време говоримо о времеплову, а право питање је да ли бисмо уопште желели да га имамо. Настао би потпуни хаос који је већ у великој мери присутан и без њега.“ Према пишчевим речима, он се нада да таква машина никада неће бити направљена, јер бисмо више изгубили него добили.
