Novogodišnja CPN tribina, održana 24. decembra u Velikoj sali SKC-a, u pretprazničkoj atmosferi okupila je brojnu publiku [:]
Na novogodišnjoj tribini Centra za promociju nauke „Kako biti srećan“, 24. decembra, o fenomenu sreće govorilo se iz raznovrsnih uglova. Ovakav multidisciplinarni, inače uobičajeni pristup na CPN tribinama, pružio je brojnoj publici u Velikoj sali Studentskog kulturnog centra razne zanimljive i korisne informacije, ali i jedno uzbudljivo veče. CPN tribinu posetilo je više od 200 ljudi.
Tema tribine je podstaknuta ovogodišnjim CPN izdanjem „Sreća“ Danijela Netla, a organizivana je u završnici sezone, kao deo Novogodišnjeg CPN programa. Na tribini je prikazano i nekoliko video klipova, publici su podeljene naukografike Aleksandra Savića, a veče je bila i premijerna prilika za posetioce da kupe novi broj „Elemenata“.
Na tribini su učestvovali: Nevena Buđevac, psiholog sa Učiteljskog fakulteta u Beogradu, koja je govorila o psihološkim aspektima doživljaja sreće, neuronaučnik Lea Maskarel Maričić sa Medicinskog fakulteta u Beogradu, koja je objasnila neuralne osnove ovog fenomena, kao i Ivan Umeljić, filozof i Teofil Pančić, književni kritičar i novinar nedeljnika „Vreme“ koji su govorili o sreći u filozofiji, politici i umetnosti. Moderator tribine bio je Slobodan Bubnjević iz CPN.
Na samom početku razgovora, Nevena Buđevac je pojasnila da u psihologiji sreća ima nekoliko različitih značenja: sreća kao emocija radosti, sreća kao zadovoljstvo životom i sreća kao cilj, odnosno ideal kome težimo. Ona je istakla da se ideali kojima težimo podižu svaki put kada ostvarimo neki konkretan cilj, te nas to održava motivisanim.
Lea Maskarel Maričić objasnila je koji su moždani mehanizmi u osnovi doživljaja sreće. Reč je, pre svega, o dva sistema neurotransmitera – serotoninu, koji reguliše raspoloženje, i dopaminu, koji reguliše reagovanje na nagrade. Pri tome, za doživljaj sreće nije bitna sama količina ovih hemijskih jedinjenja već način na koji reagujemo na tu količinu.
Osvrnuvši se na prvu formalizaciju sreće kao neotuđivog ljudskog prava u Deklaraciji nezavisnosti SAD, Ivan Umeljić je govorio o sreći iz ugla političke teorije. Iako pravo na ostvarivanje sreće nijedan državni sistem ne brani ustavom, okviri koje različite države nude u različitoj meri ovo omogućavaju.
Govoreći o tretmanu koji sreća ima u književnosti i umetnosti uopšte, Teofil Pančić je rekao da je opisivanje sreće zapravo retko. Kada se ovakvi momenti pak jave, to je u funkciji ironije – sreća se tretira kao nešto što je privremenog karaktera ili je lažno; umetnost nastaje iz ljudske nesavršenosti.
Osvrćući se na rezultate istraživanja po kojima ljudi na Balkanu nisu preterano srećni, Teofil Pančić je zaključio da sreću najčešće smeštamo daleko od sebe, bilo u prostoru ili vremenu – skloni smo da smatramo da su ljudi na nekom drugom mestu srećniji, kao i da smo mi sami nekada u prošlosti bili srećniji. Nevena Buđevac se pridružila komentarisanju nalaza ovakvih istraživanja, pojašnjavajući da je Srbija niže rangirana u ovim istraživanjima ne zbog toga što ne doživljavamo mnogo pozitivnih emocija, već zato što doživljavamo i mnogo negativnih, što je odlika društava u tranziciji.
Ivan Umeljić je rekao da je neoliberalni kapitalizam, s jedne strane, postavio zahteve da budemo lepi, mladi, uspešni, a sa druge, izlazak iz njih ‒ New Age. Jedan od New Age proizvoda su i self-help knjige koje su vrlo privlačne jer nude instant rešenja za različite probleme. Nevena Buđevac smatra da ove knjige mogu biti opasne jer stvaraju sliku da je sreću lako dostići, te se ljudi koji to ne uspeju, mogu osećati loše.
Zadovoljstvo životom je zapravo mnogo kompleksnije od toga kako je predstavljeno u ovim priručnicima jer je uslovljeno različitim faktorima, poput osobina ličnosti, obrazovanja, uverenja i sličnog, na koje možemo manje ili više da utičemo. O uticanju na doživljaj sreće govorila je i Lea Maskarel Maričić. Ona je objasnila na koji način se različitim supstancama kao što su antidepresivi, ali i alkohol i kokain, može, privremeno samo, izazvati sreća.
