Из штампе је изашло ново, зимско издање часописа Елементи!
Темат 23. броја посвећен је овогодишњим лауреатима Нобелове награде и њиховим изванредним достигнућима у областима хемије, медицине и физике, а тим поводом за Елементе су ексклузивно говориле и две добитнице најпрестижније научне награде за 2020. годину.
Председница Светске федерације научних новинара Милица Момчиловић интервјуисала је Емануел Шарпентје и Џенифер Дудну, добитнице Нобела из области хемије и ове разговоре преточила у инспиративан текст који отвара нови број часописа. Нобелова награда додељена је научницама за развој једноставног, али ефектног алата за модификовање ДНК било ког организма, укључујући и људског. У саопштењу Шведске академије наука стоји да су Шарпентје и Дудна откриле један од најпрецизнијих алата – CRISPR-Cas9 „генетичке маказе“ — које истраживачи могу са високом прецизношћу да користе при промени ДНК животиња (и људи), биљака и микроорганизама. Чланак је илустровала Милица Голубовић, која је и ауторка ликовног решења насловне стране.
Овогодишњу Нобелову награду за медицину, „осим као признање људима који су извели кључне кораке у успону ка данашњем нивоу знања о вирусу хепатитиса Ц, свакако можемо да схватимо и као подстицај свима који се данас упињу да опаку болест коначно ставимо под контролу“, сматра познати имунолог др Срђа Јанковић који пише о једном од најзначајнијих узрочника обољења јетре у свету. Научна истраживања тројице лауреата – Харвија Алтера, Мајкла Хотона и Чарлса Рајса – расветлила су, дакле, узрок хепатитиса код многих људи и утрла пут интензивном раду на дијагностици и лечењу инфекције, што ће милионима људи напослетку пружити боље изгледе да сачувају или поврате своје здравље. Чланак је илустровао Сергеј Туцаков.
Нобелова награда за физику за 2020. годину је „још једна потврда великог развоја у области посматрачке астрономије“, истиче астрофизичар из Центра за напредне студије SISSA из Трста и стални сарадник Елемената др Дарко Доневски, приближивши нам својим текстом појам црних рупа и пут до најзначајнијих открића из ове области. Нобелов комитет одлучио је да половину награде добије Роџер Пенроуз, славни енглески теоријски физичар, за немерив допринос у предвиђању постојања црних рупа. Другу половину награде поделили су астрономи посматрачи: Андреа Гез, америчка професорка са Универзитета Калифорнија у Лос Анђелесу, и Рајхнард Генцел, немачки астрофизичар, директор Истраживачког центра за ванземаљску физику „Макс Планк“ института у Минхену – за откриће супермасивне црне рупе у центру наше галаксије. Аутор илустрација је Срђа Драговић.
Доневски у рубрици Орбитирање пише и о несвакидашњем открићу – детекцији ретког молекула фосфина у атмосфери Венере. Иако се два месеца након открића медијска помпа и даље не стишава, чини се да прича о Венери и „некој чудној материји“ пронађеној на нама другој најближој планети тек почиње. Орбитирање је овога пута илустровала професорка Факултета ликовних уметности Александра Јованић.
Према процени групе експерата, људи широм света ће, само у овој години, направити више од 1,4 трилиона дигиталних фотографија. То је око 200 милијарди снимака више него пре само три године. О развоју дигиталних камера, примени кратких видео-записа у различитим сферама и тренду да фотографишемо баш све што нам падне на памет – па и паркинг место, како не бисмо заборавили где смо оставили аутомобил, пише научна новинарка ЦПН-а Ивана Николић. Илустрацију за овај чланак припремио је Вук Палибрк.
Богдан Ђорђевић обрадио изузетно значајну и никад актуелнију тему – употребу доказа у научном комуницирању. У тексту се говори о томе да је главна друштвена улога научника да едукују јавност, а да би овај важан задатак био испуњен, неопходно је испоштовати одређена правила, одступити од традиционалних техника комуницирања и, коначно, задобити поверење. Истраживачи предлажу – комуницирање доказима – уз пет конкретних препорука. Овај и наредни чланак „Сенекин ефекат“, илустровао је Ђорђе Балмазовић
„Можемо ли научно да предвидимо каква ће бити судбина наше цивилизације?“, пита се Ђорђе Петровић. У медијима, као и у популарној култури, све чешће се говори о различитим апокалиптичним сценаријима који би могли да збришу читаво човечанство са лица Земље. С друге стране, све присутнији су и футуристички сценарији о високотехнолошким цивилизацијама које ће наследити нашу. Користећи се савременим научним дисциплинама попут динамике система, науке о мрежама, моделовањем и симулацијама заснованим на агентима, ова нова наука омогућава нам да анализирамо понашање комплексних система, али и да стекнемо дубљи увид у њихов настанак, развој и, коначно, колапс. Хемичар из Фиренце Уго Барди уочава да је у оваквим системима честа појава нешто што он назива „Сенекин ефекат“.
Математичко друштво „Архимедес“, у сарадњи са дневним листом „Данас“, дошло је на интересантну идеју да представи лични дневник писан у доба короне. У питању је необичан дневник који приказује како креативни математичари широм света проводе време у изолацији, а више о овом интересантном пројекту сазнајемо од Петра Нуркића.
У тексту насловљеном „Коме су вране мозак попиле?“, Ђорђе Петровић пише о необичној интелигенцији коју поседују вране. Он ове птице упоређује са бистром децом које расту у срединама где се интелектуална достигнућа нити охрабрују нити цене. Зато је њима стално досадно, па смишљају различите начине и потпуно бескорисне игре како би се забавиле. У Елементима прочитајте још и описе бројних експеримената са вранама, анегдоте, али и нешто више о њиховом друштвеном и породичном животу. Читаву причу употпуњују сјајне илустрације Јакова Јаковљевића.
Историја носа може се посматрати и као историјски развој парфимерије, један од најстаријих заната на свету. Петар Нуркић нам приближава комплексну историју носа – од египатских фараона до Коко Шанел – и упознаје нас са теоријом и физиологијом мириса, као и са тим шта сам мозак зна о мирисима. На крају, сазнајте и колико може да буде јака сугестивна моћ мириса и јавите нам како вам се допадају илустрације Владана Николића које прате овај необичан текст.
„Не бити апсолутно сигуран је, верујем, један од суштинских чинилаца рационалности“, цитира психолог Дарко Стојиловић Бертранда Расела и тако нас уводи у причу о нашој „илузији извесности“. Он тврди да људи не само да преферирају извесност, односно сигурност, већ су такође често заведени илузијом извесности. Ова илузија се односи на тенденцију људи да сматрају да је нешто апсолутно извесно, тачније 100 посто сигурно. Живети уз неизвесност је велики изазов, а Стојиловић нам на примерима полиграфа, мамографа, ДНК анализе и другим показује да често и оне процедуре које сматрамо сасвим поузданим – могу да заварају. Текст „Илузија извесности“ илустровала је Моника Ланг.
Др Игор Живановић истиче да беспосленост може да буде ствар слободног избора – а не само одраз лењости – с обзиром на то да остављање по страни свакодневних послова може да донесе бројне благодети. На пример, особа може да бира беспосленост да би размислила о неким битнијим стварима које превазилазе сферу уобичајених послова: да би размислила о сопственом животу, положају у свету, дошла до инспирације, смањила неефикасност, и сачувала физичко и ментално здравље за истински значајне проблеме и задатке. Проблем је што се ова врста племените неактивности у савременом свету не вреднује, већ стигматизује. Овим и многим другим темама бави се Живановић у тексту „Доколица: вечни сјај беспосленог ума“, који је илустровала Ксенија Пантелић.
Хипасово откриће да корен из два не може да се представи као однос два природна броја тобоже је толико уздрмало тадашње математичаре, пре свега питагорејце, да су ту страшну тајну морали да сакрију и Хипаса убију. Да ли је несамерљивост заиста била толико опасна да су питагорејци одлучили да по сваку цену то откриће сакрију? Да ли је Питагора, у ствари, био хладнокрвни убица, способан да без гриже савести свог ученика утопи у мору и потом остале припаднике братства обавеже на ћутање? Ово, истина, звучи као сасвим пристојан предложак за какву филмску драму, али колико заиста одговара стварним догађајима? Све ово покушаће да нам одгонетне метаматичарка Сања Богићевић. Текст је илустровала Марија Бабовић.
Мртве природе су уметнички жанр којим, из практичних разлога, углавном почиње школовање будућих уметника, док им посетиоци музеја данас поклањају мање пажње не осећајући да десетине насликаних корпи са воћем нуде превише нових и узбудљивих информација, напомиње историчарка уметности Јована Николић. Ипак, свет неживе природе, како то сам назив каже, ретко је препуштан сам себи. Јована у свом тексту истиче да су уметници вековима на суптилан начин насликаном воћу и цвећу додељивали живе сапутнике, инсекте и биљне ваши, који су имали улогу да посматрача слике подсете на важну животну истину – лепота и младост брзо пролазе, останите скромни и сетите се да сте смртни.
Уметници су се у различитим периодима служили различитим симболима и алегоријским композицијама, са циљем да пренесу апстрактну и универзалну идеју о здрављу, чак и онда када су медицинска сазнања бивала потпуно егзактна. О астролошким и религиозним симболима, Асклепијевом штапу и кадуцеју, као и о симболима медицине на прелазу векова – пише Ана Самарџић.
Питање адаптације књижевних дела у други медиј је табуизирана и контроверзна тема. Стрип критичар и есејиста Никола Драгомировић открива шта то мотивише ауторе да преузму туђу причу и дају јој ново рухо. Њима то некада полази за руком, некада не, а у ретким случајевима успеју и да превазиђу узор.
Елементи доносе и занимљиви интервју истраживачице Музиколошког института САНУ Марије Маглов са др Кели Снук, професорком технологије уметности нових медија и једном од креаторки MI.MU рукавице. Произведен у Великој Британији, из одрживих извора, овај носиви музички инструмент даје сасвим нову димензију сарадњи између човека и машине.
„Постоји та, попут сна привлачна идеја да се цео стваралачки процес може секвенцирати и поновити у машини… креативни процес је далеко сложенији“, пише Катарина Поповић у тексту „Подаци у уметности и уметност података“, у новој рубрици ARTopocene.
