Oд 25. до 29. јула, у Ректорату Универзитета у Новом Саду, организован је ДНК као део седмог издања националне манифестације art+science: ЕкОтисак.
У сарадњи са партнерима, Фондацијом Дивац и Фондацијом НЦР, Центар је покренуо пројекат Образовање за дигитално друштво, намењен подршци средњим школама и СТЕМ образовању у нашој земљи. Поред разноврсних активности и дешавања, ЦПН је у оквиру овог пројекта организовао летњи Дечји научни камп у Новом Саду, намењен ђацима средњих школа у Војводини.
Од 25. до 29. јула, у простору Ректората Универзитета у Новом Саду, камп је реализован као део седмог издања националне манифестације art+science: ЕкОтисак. Манифестација се први пут организује у Новом Саду и део је програма Европске престонице културе. Целокупни програм био је посвећен темама екологије, одрживости и климатских промена, у контексту повезивања науке, уметности и мејкерс покрета.
Са циљем подршке развоју научне, климатске и дигиталне писмености код младих, али и шире популације, радови који су настали током кампа били су део изложбе у павиљону Ректората Универзитета у Новом Саду. Уз помоћ научних комуникаторки и комуникатора Центра за промоцију науке настали су радови који настоје да адресирају важне проблеме у вези са климатским променама.
Рад тима МадМакиш Спарта, који су чинили Александра Којчиновић, Марија Љубојевић, Ива Кабаница, Мирон Голдстајн, смештен је у блиску будућност, већ наредни минут или сат. Проблем који се адресира је веома комплексан и укључује миграције или кризне ситуације због временских непогода изазваних климатским променама (поплаве, суше, циклони, урагани…) Овај тим вас пита: шта бисте понели са собом на пут на који морате да кренете веома, веома брзо, а временске прилике се мењају још брже? Рукав, кабаницу или ранац? А истовремено вам нуде: мултифункционални рукав М48К који нам помаже да преживимо у условима насталим под утицајем климатских промена.
Тим Gregory чинили су Наталија Наумовић, Душан Вељовић, Дарија Белова, Драгана Николић, Марко Ристић, и њихов рад смештен је у годину 2062. Проблем који покушавају решити је неодрживост фосилних горива. Ево шта поручују својим радом: добро дошли у Сјеницу, једно од најкишовитијих места у Србији. Због климатских промена, кише су обилније него икада. Ту живи Михајло, који, као и већина људи, више не користи фосилна горива, већ свој омиљени олдтајмер пуни „зеленим“ водоником који добија од дрвета по имену Грегори. Грегори није право дрво, али је способан да врши процес фотосинтезе захваљујући посебним панелима који прикупљају сунчеву светлост, угљен-диоксиду из атмосфере и воду из кишнице која се слива са олука Михајлове куће у базен око Грегорија. Грегори воду из базена раздваја на кисеоник и водоник. Кисеоник се, као и код правог дрвећа, испушта у атмосферу, док се водоник у течном стању складишти у резервоар који се налази под земљом и користи за покретање аутомобила, електрана… Такав водоник се зове „зелени“ водоник зато што, за разлику од фосилних горива, не штети животној средини, што Михајла чини веома срећним. Дрвећа као што је Грегори има све више на свету и „зелени“ водоник је скоро у потпуности заменио фосилна горива.
Тим по имену Изгубљени чинили су Жарко Петровић, Ана Мандић, Марко Бјеговић, Филип Цагић. Они су се сместили у 2046. годину и покушали да реше проблем издувних гасова који настају сагоревањем фосилних горива у аутомобилу. Њихов рад је заправо ХВАТАЧ CO2 који зауставља слободну емисији угљен-диоксида из аутомобила у атмосферу.
Тим CАТ односно Climate Anxiety Therapy чинили су Дијана Коњуховац, Татјана Имбришић, Дарко Пуљић. Њихов рад је веома актуелан и може се сместити у најближу будућност. Број људи узраста од 16 до 25 година, који пате од климатске анксиозности, свакодневно расте. Борба против климатске анксиозности је веома тежак и дуготрајан процес. Climate Anxiety Therapy је визуализација апликације која има циљ да помогне људима у тој борби. Она садржи лексикон под именом „Отпор климатској анксиозности“, занимљиве чињенице и савете о климатским променама и анксиозности, практичне задатке за самопомоћ и помоћ планети, као и Satisfy – медитативну симулацију сађења дрвета.
У тиму под именом Чудни људи отишли смо најдаље у будућност, година је 2503. Дејан Стевић, Миња Лукић, Ивана Великић, Виктор Шифлиш поручују да ће услед климатских промена човек у будућности морати да промени место и начин живота, а самим тим и СЕБЕ. Да ли ће нас последице климатских промена натерати да живимо под водом? Или можда под земљом? Можда ће људи у будућности морати да живе на начине који су нама данас незамисливи. Убрзаним развојем генетичког инжењерства, будућност у којој људи могу да мењају свој ДНК постаје све ближа. Пред собом видимо спекулативне форме људи у будућности, у зависности од тога како бисмо морали да променимо себе да бисмо могли да живимо у новој средини.
