У уторак, 14. јуна поводом 30 година од смрти Хорхеа Луиса Борхеса одржана је ЦПН трибина инспирисана његовим делима[:]
Под називом ”Да ли смо заробљени у Борхесовој библиотеци”, у уторак, 14. јуна. одржана је ЦПН трибина посвећена бесконачности, математици, књижевности и арегнтинском писцу Хорхеу Луису Борхесу од чије смрти је прошло тачно 30 година. Трибина је одржана у Великој сали Студентског културног центра у Београду, али и у 7 других градова одакле су је грађани пратили уживо из Научних клубова уз могућност да своја питања пошаљу учесницима.
О Борхесовој књижевности и њеним преплитањем са науком и научном фантастиком говорили су Ксенија Вуловић, асистенткиња на Филолошком факултету у Београду и теоретичарка хиспаноамеричке књижевности, Мухарем Баздуљ, писац и новинар, Миодраг Рашковић, математичар са Математичког института САНУ, и Зоран Живковић, писац и теоретичар научне фантастике.
Трибину је модерирао Слободан Бубњевић, уредник часописа Елементи.
На почетку трибине Ксенија Вуловић је подсетила публику на неке биографске податке Хорхеа Луиса Борхеса и како је текао развој његове каријере од песника да есејисте и писца кратких прича. Затим је говорила о његовим политичким сукобима са властима и ”смиреном анархизму” како је сам називао своје ставове. Такође, Ксенија Вуловић је говорила и о различитим тумачењима чињенице да један од најважнијих писаца двадесетог века није добио Нобелову награду.
Мухарем Баздуљ је причу о Борхсеу почео од свог личног првог сусрета са његовим делима, а затим је рекао како су 1899. године рођени Борхес, Набоков и Хемингвеј, три писца која су обележила 20. век а чији су се приступи књижевности суштински разликовали. Баздуљ је нагласио да се Борхесов таленат за књижевност пре свега огледа у његовој способности да пише о математици тако да читаоцу није потребно никакво предзнање, а осим тога, према његовим речима, савршено преноси како се математичко-филозофски парадокси преламају на људске животе.
Зоран Живковић је говорио о научној фантастици а један од његових закључака је да је много лакше писати реалистичку прозу у којој је оквир унапред задат док у фантастици писац мора сам да га осмисли. Живковић је Борхеса поредио са његовом Вавилонском билиотеком, а читаоце са библиотекарима који траже смисао.
Математичар Миодраг Рашковић је говорио о бесконачности и како је од Канторове теорије постало јасно да постоји обиље бесконачности. Рашковић је рекао да је свет бесконачности фантастичан као нека врста књижевности.
