Новогодишња ЦПН трибина, одржана 24. децембра у Великој сали СКЦ-а, у претпразничкој атмосфери окупила је бројну публику [:]
На новогодишњој трибини Центра за промоцију науке „Како бити срећан“, 24. децембра, о феномену среће говорило се из разноврсних углова. Овакав мултидисциплинарни, иначе уобичајени приступ на ЦПН трибинама, пружио је бројној публици у Великој сали Студентског културног центра разне занимљиве и корисне информације, али и једно узбудљиво вече. ЦПН трибину посетило је више од 200 људи.
Тема трибине је подстакнута овогодишњим ЦПН издањем „Срећа“ Данијела Нетла, а организивана је у завршници сезоне, као део Новогодишњег ЦПН програма. На трибини је приказано и неколико видео клипова, публици су подељене наукографике Александра Савића, а вече је била и премијерна прилика за посетиоце да купе нови број „Елемената“.
На трибини су учествовали: Невена Буђевац, психолог са Учитељског факултета у Београду, која је говорила о психолошким аспектима доживљаја среће, неуронаучник Леа Маскарел Маричић са Медицинског факултета у Београду, која је објаснила неуралне основе овог феномена, као и Иван Умељић, филозоф и Теофил Панчић, књижевни критичар и новинар недељника „Време“ који су говорили о срећи у филозофији, политици и уметности. Модератор трибине био је Слободан Бубњевић из ЦПН.
На самом почетку разговора, Невена Буђевац је појаснила да у психологији срећа има неколико различитих значења: срећа као емоција радости, срећа као задовољство животом и срећа као циљ, односно идеал коме тежимо. Она је истакла да се идеали којима тежимо подижу сваки пут када остваримо неки конкретан циљ, те нас то одржава мотивисаним.
Леа Маскарел Маричић објаснила је који су мождани механизми у основи доживљаја среће. Реч је, пре свега, о два система неуротрансмитера – серотонину, који регулише расположење, и допамину, који регулише реаговање на награде. При томе, за доживљај среће није битна сама количина ових хемијских једињења већ начин на који реагујемо на ту количину.
Осврнувши се на прву формализацију среће као неотуђивог људског права у Декларацији независности САД, Иван Умељић је говорио о срећи из угла политичке теорије. Иако право на остваривање среће ниједан државни систем не брани уставом, оквири које различите државе нуде у различитој мери ово омогућавају.
Говорећи о третману који срећа има у књижевности и уметности уопште, Теофил Панчић је рекао да је описивање среће заправо ретко. Када се овакви моменти пак јаве, то је у функцији ироније – срећа се третира као нешто што је привременог карактера или је лажно; уметност настаје из људске несавршености.
Осврћући се на резултате истраживања по којима људи на Балкану нису претерано срећни, Теофил Панчић је закључио да срећу најчешће смештамо далеко од себе, било у простору или времену – склони смо да сматрамо да су људи на неком другом месту срећнији, као и да смо ми сами некада у прошлости били срећнији. Невена Буђевац се придружила коментарисању налаза оваквих истраживања, појашњавајући да је Србија ниже рангирана у овим истраживањима не због тога што не доживљавамо много позитивних емоција, већ зато што доживљавамо и много негативних, што је одлика друштава у транзицији.
Иван Умељић је рекао да је неолиберални капитализам, с једне стране, поставио захтеве да будемо лепи, млади, успешни, а са друге, излазак из њих ‒ New Age. Један од New Age производа су и селф-хелп књиге које су врло привлачне јер нуде инстант решења за различите проблеме. Невена Буђевац сматра да ове књиге могу бити опасне јер стварају слику да је срећу лако достићи, те се људи који то не успеју, могу осећати лоше.
Задовољство животом је заправо много комплексније од тога како је представљено у овим приручницима јер је условљено различитим факторима, попут особина личности, образовања, уверења и сличног, на које можемо мање или више да утичемо. О утицању на доживљај среће говорила је и Леа Маскарел Маричић. Она је објаснила на који начин се различитим супстанцама као што су антидепресиви, али и алкохол и кокаин, може, привремено само, изазвати срећа.
