На ЦПН трибини 25. фебруара, у препуној сали СКЦ-а, научници и теолози покушали да одговоре на древно питање које је одувек окупирало човека[:]
Киша није била препрека огромном броју посетилаца још једне ЦПН трибине, који су дошли да заједно са научницима и теолозима покушају да одгонетну једно од најстаријих питања које је окупирало човекове мисли: зашто постоји живот?
Пред многобројном публиком Студентског културног центра у Београду, 25. фебруара, у 19 часова, на тему ”Зашто постоји живот”, говорили су др Милан Ћирковић, астрофизичар са Астрономске опсерваторије у Београду, др Машан Богдановски, филозоф са Филозофског факултета у Београду, ђакон Ненад Илић и Алексеј Тарасјев, еволуциони биолог са Института за биолошка истраживања “Синиша Станковић”.
Модератор трибине био је Слободан Бубњевић, уредник комуникација у ЦПН-у.
”Као биолог имам много тога да кажем о живим бићима, међутим одговор на питање ’Зашто постоји живот?’ захтева одлазак један корак у назад – терен на којем осећам да ми полако измиче тло под ногама ”, признаје Тарасјев.
Др Машан Богдановски наступио је са становишта скепитика, мотивисан чињеницом да инструмент којим покушавамо да сазнамо оно што истражујемо, живот, постаје сам по себи предмет истраживања.
Према речима ђакона Ненада Илића, у народу постоји популаран мит о сукобу науке и вере. ”Он се јавља једино онда када једна другој почну да улазе у домен деловања”, закључује ђакон.
Учесници трибине дотакли су се и интелигентног дизајна. Развитак природних наука у 17. и 18. веку довео је до развијања телеолошке аргументације у прилог постојања Бога, која се огледала у истицању у први план аналогије између деловања човека и његових творевина, с једне стране, и божјег деловања и његових творевина с друге стране, односно да се уређеност света може објаснити једино увођењем интелигентног творца.
Међутим, говорници су на трибини указали на неоснованост оваквих аналогија, о којима је говорио и Дејвид Хјум, чувени британски филозоф. Највише чему се можемо надати од таквих аналогија јесу нагађања, слутње и претпоставке.
О томе да ли ћемо икада решити најдревније међу питањима, према речима Милана Ћирковића, говори и антропично начело, које има битан селекциони ефекат јер у свемиру видимо само оне ствари које су у сагласности са нама као посматрачима. Он је указао и на опасност антопоцентричног погледа на свет који пропагира религија да свет, односно природa, постоји због људи, због чега је нанета велика штета околини. Ђакон Илић је на ово додао да би то пре назвао ”залуталим антропоцентризмом” и да је, према његовим речима, такав човек заправо одлутао од своје суштине.
Богдановски је, настављајући у скептичком тону, указао да је теолозима ипак лакше да говоре о ономе што се обично назива ”смислом живота”, јер они наступају са позиције објављене религије, која има неке унапред задате оквире.
Тарасјев је говорио о лошим искуствима која су проистекла из нераздвајања науке и религије, попут еугенике, када је наука зашла у поље система вредности.
”Питање постанка живота је веома комплексно. Оног момента када живот настане он толико мења своју околину да је тешко говорити о условима у којима је настао”, наглашава Тарасјев.
