Iz štampe je izašlo novo, zimsko izdanje časopisa Elementi!
Temat 23. broja posvećen je ovogodišnjim laureatima Nobelove nagrade i njihovim izvanrednim dostignućima u oblastima hemije, medicine i fizike, a tim povodom za Elemente su ekskluzivno govorile i dve dobitnice najprestižnije naučne nagrade za 2020. godinu.
Predsednica Svetske federacije naučnih novinara Milica Momčilović intervjuisala je Emanuel Šarpentje i Dženifer Dudnu, dobitnice Nobela iz oblasti hemije i ove razgovore pretočila u inspirativan tekst koji otvara novi broj časopisa. Nobelova nagrada dodeljena je naučnicama za razvoj jednostavnog, ali efektnog alata za modifikovanje DNK bilo kog organizma, uključujući i ljudskog. U saopštenju Švedske akademije nauka stoji da su Šarpentje i Dudna otkrile jedan od najpreciznijih alata – CRISPR-Cas9 „genetičke makaze“ — koje istraživači mogu sa visokom preciznošću da koriste pri promeni DNK životinja (i ljudi), biljaka i mikroorganizama. Članak je ilustrovala Milica Golubović, koja je i autorka likovnog rešenja naslovne strane.
Ovogodišnju Nobelovu nagradu za medicinu, „osim kao priznanje ljudima koji su izveli ključne korake u usponu ka današnjem nivou znanja o virusu hepatitisa C, svakako možemo da shvatimo i kao podsticaj svima koji se danas upinju da opaku bolest konačno stavimo pod kontrolu“, smatra poznati imunolog dr Srđa Janković koji piše o jednom od najznačajnijih uzročnika oboljenja jetre u svetu. Naučna istraživanja trojice laureata – Harvija Altera, Majkla Hotona i Čarlsa Rajsa – rasvetlila su, dakle, uzrok hepatitisa kod mnogih ljudi i utrla put intenzivnom radu na dijagnostici i lečenju infekcije, što će milionima ljudi naposletku pružiti bolje izglede da sačuvaju ili povrate svoje zdravlje. Članak je ilustrovao Sergej Tucakov.
Nobelova nagrada za fiziku za 2020. godinu je „još jedna potvrda velikog razvoja u oblasti posmatračke astronomije“, ističe astrofizičar iz Centra za napredne studije SISSA iz Trsta i stalni saradnik Elemenata dr Darko Donevski, približivši nam svojim tekstom pojam crnih rupa i put do najznačajnijih otkrića iz ove oblasti. Nobelov komitet odlučio je da polovinu nagrade dobije Rodžer Penrouz, slavni engleski teorijski fizičar, za nemeriv doprinos u predviđanju postojanja crnih rupa. Drugu polovinu nagrade podelili su astronomi posmatrači: Andrea Gez, američka profesorka sa Univerziteta Kalifornija u Los Anđelesu, i Rajhnard Gencel, nemački astrofizičar, direktor Istraživačkog centra za vanzemaljsku fiziku „Maks Plank“ instituta u Minhenu – za otkriće supermasivne crne rupe u centru naše galaksije. Autor ilustracija je Srđa Dragović.
Donevski u rubrici Orbitiranje piše i o nesvakidašnjem otkriću – detekciji retkog molekula fosfina u atmosferi Venere. Iako se dva meseca nakon otkrića medijska pompa i dalje ne stišava, čini se da priča o Veneri i „nekoj čudnoj materiji“ pronađenoj na nama drugoj najbližoj planeti tek počinje. Orbitiranje je ovoga puta ilustrovala profesorka Fakulteta likovnih umetnosti Aleksandra Jovanić.
Prema proceni grupe eksperata, ljudi širom sveta će, samo u ovoj godini, napraviti više od 1,4 triliona digitalnih fotografija. To je oko 200 milijardi snimaka više nego pre samo tri godine. O razvoju digitalnih kamera, primeni kratkih video-zapisa u različitim sferama i trendu da fotografišemo baš sve što nam padne na pamet – pa i parking mesto, kako ne bismo zaboravili gde smo ostavili automobil, piše naučna novinarka CPN-a Ivana Nikolić. Ilustraciju za ovaj članak pripremio je Vuk Palibrk.
Bogdan Đorđević obradio izuzetno značajnu i nikad aktuelniju temu – upotrebu dokaza u naučnom komuniciranju. U tekstu se govori o tome da je glavna društvena uloga naučnika da edukuju javnost, a da bi ovaj važan zadatak bio ispunjen, neophodno je ispoštovati određena pravila, odstupiti od tradicionalnih tehnika komuniciranja i, konačno, zadobiti poverenje. Istraživači predlažu – komuniciranje dokazima – uz pet konkretnih preporuka. Ovaj i naredni članak „Senekin efekat“, ilustrovao je Đorđe Balmazović
„Možemo li naučno da predvidimo kakva će biti sudbina naše civilizacije?“, pita se Đorđe Petrović. U medijima, kao i u popularnoj kulturi, sve češće se govori o različitim apokaliptičnim scenarijima koji bi mogli da zbrišu čitavo čovečanstvo sa lica Zemlje. S druge strane, sve prisutniji su i futuristički scenariji o visokotehnološkim civilizacijama koje će naslediti našu. Koristeći se savremenim naučnim disciplinama poput dinamike sistema, nauke o mrežama, modelovanjem i simulacijama zasnovanim na agentima, ova nova nauka omogućava nam da analiziramo ponašanje kompleksnih sistema, ali i da steknemo dublji uvid u njihov nastanak, razvoj i, konačno, kolaps. Hemičar iz Firence Ugo Bardi uočava da je u ovakvim sistemima česta pojava nešto što on naziva „Senekin efekat“.
Matematičko društvo „Arhimedes“, u saradnji sa dnevnim listom „Danas“, došlo je na interesantnu ideju da predstavi lični dnevnik pisan u doba korone. U pitanju je neobičan dnevnik koji prikazuje kako kreativni matematičari širom sveta provode vreme u izolaciji, a više o ovom interesantnom projektu saznajemo od Petra Nurkića.
U tekstu naslovljenom „Kome su vrane mozak popile?“, Đorđe Petrović piše o neobičnoj inteligenciji koju poseduju vrane. On ove ptice upoređuje sa bistrom decom koje rastu u sredinama gde se intelektualna dostignuća niti ohrabruju niti cene. Zato je njima stalno dosadno, pa smišljaju različite načine i potpuno beskorisne igre kako bi se zabavile. U Elementima pročitajte još i opise brojnih eksperimenata sa vranama, anegdote, ali i nešto više o njihovom društvenom i porodičnom životu. Čitavu priču upotpunjuju sjajne ilustracije Jakova Jakovljevića.
Istorija nosa može se posmatrati i kao istorijski razvoj parfimerije, jedan od najstarijih zanata na svetu. Petar Nurkić nam približava kompleksnu istoriju nosa – od egipatskih faraona do Koko Šanel – i upoznaje nas sa teorijom i fiziologijom mirisa, kao i sa tim šta sam mozak zna o mirisima. Na kraju, saznajte i koliko može da bude jaka sugestivna moć mirisa i javite nam kako vam se dopadaju ilustracije Vladana Nikolića koje prate ovaj neobičan tekst.
„Ne biti apsolutno siguran je, verujem, jedan od suštinskih činilaca racionalnosti“, citira psiholog Darko Stojilović Bertranda Rasela i tako nas uvodi u priču o našoj „iluziji izvesnosti“. On tvrdi da ljudi ne samo da preferiraju izvesnost, odnosno sigurnost, već su takođe često zavedeni iluzijom izvesnosti. Ova iluzija se odnosi na tendenciju ljudi da smatraju da je nešto apsolutno izvesno, tačnije 100 posto sigurno. Živeti uz neizvesnost je veliki izazov, a Stojilović nam na primerima poligrafa, mamografa, DNK analize i drugim pokazuje da često i one procedure koje smatramo sasvim pouzdanim – mogu da zavaraju. Tekst „Iluzija izvesnosti“ ilustrovala je Monika Lang.
Dr Igor Živanović ističe da besposlenost može da bude stvar slobodnog izbora – a ne samo odraz lenjosti – s obzirom na to da ostavljanje po strani svakodnevnih poslova može da donese brojne blagodeti. Na primer, osoba može da bira besposlenost da bi razmislila o nekim bitnijim stvarima koje prevazilaze sferu uobičajenih poslova: da bi razmislila o sopstvenom životu, položaju u svetu, došla do inspiracije, smanjila neefikasnost, i sačuvala fizičko i mentalno zdravlje za istinski značajne probleme i zadatke. Problem je što se ova vrsta plemenite neaktivnosti u savremenom svetu ne vrednuje, već stigmatizuje. Ovim i mnogim drugim temama bavi se Živanović u tekstu „Dokolica: večni sjaj besposlenog uma“, koji je ilustrovala Ksenija Pantelić.
Hipasovo otkriće da koren iz dva ne može da se predstavi kao odnos dva prirodna broja tobože je toliko uzdrmalo tadašnje matematičare, pre svega pitagorejce, da su tu strašnu tajnu morali da sakriju i Hipasa ubiju. Da li je nesamerljivost zaista bila toliko opasna da su pitagorejci odlučili da po svaku cenu to otkriće sakriju? Da li je Pitagora, u stvari, bio hladnokrvni ubica, sposoban da bez griže savesti svog učenika utopi u moru i potom ostale pripadnike bratstva obaveže na ćutanje? Ovo, istina, zvuči kao sasvim pristojan predložak za kakvu filmsku dramu, ali koliko zaista odgovara stvarnim događajima? Sve ovo pokušaće da nam odgonetne metamatičarka Sanja Bogićević. Tekst je ilustrovala Marija Babović.
Mrtve prirode su umetnički žanr kojim, iz praktičnih razloga, uglavnom počinje školovanje budućih umetnika, dok im posetioci muzeja danas poklanjaju manje pažnje ne osećajući da desetine naslikanih korpi sa voćem nude previše novih i uzbudljivih informacija, napominje istoričarka umetnosti Jovana Nikolić. Ipak, svet nežive prirode, kako to sam naziv kaže, retko je prepuštan sam sebi. Jovana u svom tekstu ističe da su umetnici vekovima na suptilan način naslikanom voću i cveću dodeljivali žive saputnike, insekte i biljne vaši, koji su imali ulogu da posmatrača slike podsete na važnu životnu istinu – lepota i mladost brzo prolaze, ostanite skromni i setite se da ste smrtni.
Umetnici su se u različitim periodima služili različitim simbolima i alegorijskim kompozicijama, sa ciljem da prenesu apstraktnu i univerzalnu ideju o zdravlju, čak i onda kada su medicinska saznanja bivala potpuno egzaktna. O astrološkim i religioznim simbolima, Asklepijevom štapu i kaduceju, kao i o simbolima medicine na prelazu vekova – piše Ana Samardžić.
Pitanje adaptacije književnih dela u drugi medij je tabuizirana i kontroverzna tema. Strip kritičar i esejista Nikola Dragomirović otkriva šta to motiviše autore da preuzmu tuđu priču i daju joj novo ruho. Njima to nekada polazi za rukom, nekada ne, a u retkim slučajevima uspeju i da prevaziđu uzor.
Elementi donose i zanimljivi intervju istraživačice Muzikološkog instituta SANU Marije Maglov sa dr Keli Snuk, profesorkom tehnologije umetnosti novih medija i jednom od kreatorki MI.MU rukavice. Proizveden u Velikoj Britaniji, iz održivih izvora, ovaj nosivi muzički instrument daje sasvim novu dimenziju saradnji između čoveka i mašine.
„Postoji ta, poput sna privlačna ideja da se ceo stvaralački proces može sekvencirati i ponoviti u mašini… kreativni proces je daleko složeniji“, piše Katarina Popović u tekstu „Podaci u umetnosti i umetnost podataka“, u novoj rubrici ARTopocene.
