У среду, 3. фебруара, одржана је онлајн промоција новог издања Центра за промоцију науке Ванземаљски језици.
Овом приликом руководилац Сектора за издаваштво и медијску продукцију Центра за промоцију науке Иван Умељић разговарао је са професором Филозофског факултета Универзитета у Београду др Машаном Богдановским, преводиоцем књиге Ванземаљски језици и астрофизичарем из Центра за космологију у Трсту др Дарком Доневским.
„Ако бисмо књигу пробали да опишемо у једној реченици, могли бисмо да кажемо да нам Ванземаљски језици откривају како су филозофија, лингвистика, математика, наука и уметност утицале на креирање међузвезданих порука – а да, како Данијел Оберхаус то запажа, сваки међузвездани комуникациони систем одражава научна знања и културни сензибилитет епохе која га је створила“, нагласио је Умељић на почетку овог занимљивог разговора, да би потом главну реч препустио гостима.
Др Дарко Доневски, који је докторирао 2018. године на Универзитету Екс-Марсељ, у Француској, са темом „Еволуција далеких галаксија“, истакао је „да још није уочен сигнал који би дефинитивно потврдио да живота ван Земље има, али да развој радио-астрономије у последњих 90 година прилично охрабрује. За то време, астрономија се као наука развила толико да данас знамо за више милиона галаксија у којима се налазе милијарде звезда, што статистички отвара огромну могућност да се у неким од тих светова крије живот.“
У књизи, између осталог, можемо да се упознамо са идејом с краја 19. века о комуникацији са Марсовцима уз помоћ Морзеове азбуке и огледала, затим са пројектима SETI (Search for Extraterrestrial Intelligence) и METI (Message to Extreterrstrial Intelligence), као и са првим AI амбасадором међу звездама четботом Ела, који игра карте, прориче судбину и рецитује поезију.
„Поруке које добијамо из свемира можемо врло лако да побркамо са неким физичким догађајима или физичке догађаје са ванземаљским порукама“, упозорио је др Машан Богдановски. Професор на Одељењу за филозофију Филозофског факултета у Београду представио је кратку историју покушаја да се оствари комуникација са ванземаљцима – од доба просветитељства до данас. Он се осврнуо и на интересантну идеју да се са животом ван Земље комуницира уметношћу, тачније музиком која се слала са радара Јевпаторија из Украјине у виду поруке „Косимички позив“, а поменуо је и слање примитивног четбота Ела који је у наше име требало да поразговара са ванземаљцима – уз опаску да би то било могуће једино под условом да ванземаљци знају како да покрену тај софтвер.
Доневски сматра да уметност јесте универзалан језик, али да је важан и специфичан начин на који ћемо га искористити да бисмо неког контактирали.
„Ми смо у 21. век ушли са идејом да користимо уметност како бисмо контактирали ванземаљску цивилизацију. Имали смо неколико различитих манифестација те идеје. Једна је била да се праве уметничка дела која ће бити спакована и послата. Друга је била да се одигра перформанс. По мом мишљењу, перформанс је изузетно симболичан и јак језик уметности којим ви можете да дотакнете многе друге ствари. Различите врсте птица се удварају једне другима управо перформансом, не директно. Ипак, ми смо лимитирани на један пакетић тог спектра. Очекујемо да нека цивилизација има технологију да детектује то што јој шаљемо и да она то може правилно да разуме. Ми на Земљи морамо да направимо јасну стратегију о томе шта желимо да уметношћу представимо као универзалност нашег постојања у свемиру. Бојим се да је код нас заступљен центрични приступ и да штошта занемарујемо. У контакту уметничким порукама је потребна много већа отвореност, него у разним другим предлозима којих се Оберхаус дотакао у књизи“, сматра др Доневски.
Разговор је обухватио и изузетно занимљиве приче о вештачкој интелигенцији, генеративној граматици Чомског, Фрегеовом мисаоном експерименту „Бића која другачије мисле“, платонистичком схватању математике, али и ванземаљске језике у научној фантастици, попут клингонског, на који је преведен и Еп о Гилгамешу.
„Олонгрен скреће пажњу да ми већ имамо ванземаљце на Земљи – то су делфини. Он врло опширно приказује заиста запањујуће способности делфина да комуницирају гласом, као и честе покушаје научника да то дешифрују и чак успоставе и повратну комуникацију са делфинима. Он такође наглашава да смо научили бонобо мајмуне да разумеју речи и шимпанзе да сабирају. Оно што је, по мом мишљењу, проблем јесте што те животиње нису развиле технологију, а ми ћемо имати посла са порукама које су, пре свега, технолошки детерминисане. То је потпуно другачији контекст од комуникације са бићима на Земљи која можемо да видимо и чујемо. Морам да вас упозорим и на то да је тим шимпанзама било потребно 10 година да науче да сабирају, па не бих претеривао са значајем тих феномена и наводних ванземаљаца на Земљи“, истакао је др Богдановски.
Опширније о томе колико уопште познајемо нашу планету и како комуницирамо међусобно говорио је др Доневски: „Мислим да ми нисмо довољно истражили ни ово што имамо да бисмо могли ефективно да комуницирамо са ванземаљским световима. Као што ми у астрономији нисмо довољно истражили и ово што имамо у Сунчевом систему, а откривамо планете покушавајући да нађемо услове за живот ван Сунчевог система.“
„Ми релативно добро знамо скорију историју наше планете. Можемо да знамо како су еволуирали одређени језици на основу списа, али као што знамо доста језика је ишчезло. То је случај код оних народа који су губили свој простор, као на пример Абориџини у Аустралији. Тамо има преко 200 језика које само локални становници знају да говоре. Ми чак између себе не можемо увек лако да дешифрујемо оно што желимо једни другима да кажемо. Када будемо одабрали одређену симболику којом желимо да контактирамо ванземаљски свет ми треба да водимо рачуна и будемо сигурни да ће тај језик још бити активан када нам они буду вратили поруку, што из ове перспективе није сасвим јасно“, закључује др Доневски.
Стиче се утисак да је Данијел Оберхаус, млади научни писац, у Ванземаљским језицима имплицитно желео да поручи да је потребно да више пажње усмеримо ка томе како ми Земљани међусобно комуницирамо, а др Богдановски сматра да је то порука која лако може да промакне читаоцу: „Препоручио бих књигу свима који желе да схвате колико се у ствари ми тешко међусобно разумемо као људи и колико је ученост, у неком традиционалним смислу који се изгубио, важна за то разумевање.“
На истом трагу је и др Доневски који књигу препоручује свакоме ко жели да научи више о самом комуницирању: „То не мора да буде неко ко машта да ће једнога дана слати поруке ванземаљцима, књига може да мотивише и неког будућег студента астрономије, филозофије или математике. Из књиге може, пре свега, да се научи о мањкавости нашег схватања сопствене еволуције. Питања која аутор поставља наводе нас да – када подигнемо главу од књиге и погледамо около – поставимо себи питање зашто ми овако синхронизовано не можемо да реализујемо пројекте слушања једни других и на нашој планети“, сматра др Доневски.
За крај, Иван Умељић је изнео своје мишљење о књизи и објаснио зашто се Центар за промоцију науке одлучио баш за ово издање: „Из мог угла, ово је одличан уџбеник – прилично духовит и релаксирајући – за научну комуникацију, како за оне који нису професионални научници тако и за саме истраживаче“, закључио је Умељић.
Комплетан снимак разговора постављен је на YouTube канал Центра за промоцију науке.
